Zvoni telefon. Već nekoliko puta. Gleda u ekran i dvoumi se da li da se javi.

Zna otprilike šta će čuti sa druge strane.

Biće malo povišenog tona, malo lekcije o pomjeranju s mjesta, malo poguravanja ( postoji li taj izraz?), malo o “vrijeme je”… Biće toga.

Pa… da li da se javi?

Neće čuti ništa novo i ništa novo neće odgovoriti, ali javiće se.

Stisnuće petlju.

• Dobar dan, dobar dan
• Je li, do kad ti misiš ovako
• Ja te neću više moliti, neću te više vući
• Kako god hoćes
• Ali čekaj da ti kažem
• Ma nemoj mi nista govoriti, TI mi nemoj više nista govoriti
• Ali imam opravdanje
• Ma znam, nisam ni sumnjala
• Pa da ti kažem
• NE!
• Dobro, dobro. Oću, pristajem. Evo, čekaj da ti kažem, pristajem.
• Stvarno? Stvarno?
• Da! Pristajem.
• Ok, odlično. Pošalji mi onda tekst i fotku. Nemoj da te sanjam.
• Vazi, šaljem brzo.

Uzela je olovku i papir. Samo će prenijeti  upravo završeni razgovor. I ova srijeda je prošla.  Nije bilo tako strašno.

A sledeća, a ona tamo, a ona posle one tamo?

Auh!

Ma neme veze, smisliće nešto. Svakako se sve svodi na dan za  danom.

Pa hajde!

HAPPY

Autorka: Ina Vukadinović