medo
Aug 27, 2021
Posted by: Lozen

Nije moralo tako – moglo je biti drugačije

Tara ima 5 godina. Prošle noći sanjala je kako je neko njenog plišanog medvjedića, njenog Medolina ukrao od nje. Bila je tužna i uplašena. Djelovalo je tako stvarno. Iz tog sna probudila je majka koja je ušla u sobu, upalila svijetlo, pomazila je po glavi i obavijestila da je vrijeme da ustane i spremi se za vrtić. „Mama, sanjala sam Medolina…“. „Stvarno? Super. ‘Ajde sad požuri, da ne zakasniš.“ Zbunjena djevojčica otišla je u kupatilo.

Mama je otišla u svoju sobu nastavljajući spremanje za posao, tata je već bio otišao. Baka još nije stigla – ona danas pazi mlađeg brata koji još uvijek spava.

Kad se obukla, i vukući svoj mali žuti ranac u jednoj ruci, a Medolina čvrsto stežući u drugoj, izašla je iz sobe. Zatekla je mamu u kuhinji kako im objema sprema zdravu užinu. „Mogu li i ja da sjeckam sa tobom?“ ,,Ne, idi obuj se, kasnimo.” Poslušno je otišla i obula svoje omiljene patike.

 

Foto: Unsplash

 

 

Mama se pojavila, noseći zdravu užinu u kutijici i pažljivo je pakujući u mali žuti ranac. „Ne patike, obuj čizme, pao je snijeg. ,,Djevojčica zaboravi na trenutak tugu i strah zbog mede i povika „Jupiii, mama, hoćemo li da se grudvamo?!“ „Ne sad, možda kasnije, sad žurimo.“ Tuga joj se uveća, ali ništa ne reče.

„Nemoj da jedeš keks u vrtiću, spakovala sam ti voće.“, dodade.

Oblačeći sebi kaput, a djevojčici jaknu i kapu, ramenom je pridržavala telefon da provjeri da li baka stiže brzo.

Djevojčica je ćutala, i stezala medu, čekajući baku da sa njom podijeli šta je sanjala.

 

Foto: Unsplash

 

Baka se pojavi, a ona viknu „Bako, sanjala sam…“. „Psssst mila, bato spava. Pričaćeš mi posle, sad ideš u vrtić, budi dobra.“ Poljubi je ovlaš u čelo i rastadoše se. Mama joj je uzela medu, samo rekavši kako će se skvasiti do vrtića i da ne može da ga nosi. Medo osta na podu hodnika, valjda joj se objašnjenje učini razuminim, iako se teška srca odvojila od njega.  Ali i dalje sa tugom, strahom i osjećajem izdaje, nastavi svoj put do vrtića.

Snijeg koji je sačeka napolju joj skrenu misli, pokuša da napravi grudvu, ali majka se ispriječi i toj želji. „Ali samo jednu, mama.“ Međutim, majka se ogluši o vapaj dejvojčice, čvrsto joj stežući ruku, kako se ne bi otrgla i prepustila čarima snijega. Djevojčica sada na ivici suza nastavi put. Na rastanku majka je odsutno poljubi, naglasi joj da bude dobra i sluša vaspitačicu.

 

Tokom dana bila je tiha i povučena. Vaspitačica je opomenula zato što nije pjevala dok su učili novu pjesmicu, a tokom crtanja nastala je prava drama, kada joj jedna djevojčica „ispred nosa“ uzela smeđu bojicu… Vikala je bijesno na drugaricu, zgužvala svoj rad, u trku obalila stolicu na kojoj je sjedjela i pobjegla.

Učiteljica je našla, prekorela i ubrzo vratila među djecu. Tog dana joj više niko nije prilazio. Ostatak vremena je provela sama.

Tata je došao po nju, a učiteljica je ispričala nemili događaj. Upitao je Taru da li je to lijepo i ne sačekavši odgovor. Uzeo je za ruku i otišli su kući. Gazila je snijeg, i više nije pokušavala ni da priča ni da se grudva.

Kući su mama i baka negodovale kada su čule o dešavanjima. Poslali su je u sobu. Otišla je grleći medu koji je čekao u hodniku, gdje je i ostao.

 

Foto: Unsplash

 

Do večere, bili su zauzeti bratom – bebom. Bebe valjda ne prave greške i zanimljivije su, mislila je. Smijali su se i šalili. Pokušala je da se uključi u spremanje večere, zabavljanje brata kog je puno voljelja, ali svi su prema njoj bili ravnodušni. Osjećala se nepripadajuće, usamljeno i nebezbjedno. Za večerom, videvši nju, napravili su ozbiljne face i postavljali pitanja kao što su „Jesmo li ti rekli…?“, „Hoće li se ponoviti…?“, „To nije lijepo.“… Žvakala je i gutala zalogaje. Svi su bili gorki. Htjela je da objasni, ali „Sad mi pričamo.“. Čudila se kakvo je to suđenje njoj na kom nema pravo da se brani.

Nakon večere, došla je do roditelja, u rukama je nosila izgužvan papir, i počela je da priča o svom snu. Rekli su joj da nemaju vremena. Završavaju nešto za svoje poslove, a i kasno je, treba da ide na spavanje. Brat već spava.

“Ali…”.

“Sjutra, ne možemo sad. Hajde draga, operi zubiće i u krevet.”, hladno su rekli gledajući u plavičaste ekrane.

Opet je poslušno otišla u kupatilo, istrljala zubiće, piškila, obukla pidžamu i legla u krevet. Par minuta kasnije majka je provirila „Laku noć, draga. Brzo zaspi, ujutru opet ustaješ rano.“, isključila je svijetlo i otišla.

Čula ih je kako se smiju i čavrljaju. Nije sigurna, ali čini joj se da je neko i došao. Zagrlila je svog medu, suza joj je skvasila jastuk, i ubrzo je zaspala. „Samo me ti voliš.“, prošaputala je svom Medolinu. „I ja tebe volim. Ja ću te čuvati i meni možeš sve da kažeš. Uvijek ću te slušati. Laku noć. Nemoj da odeš.“

 

Foto: Unsplash

 

* Jedno dijete zaspalo je tužno i usamljeno. Jedno dijete je počelo da uči da je samo u životu. A nije moralo tako, sve je moglo biti drugačije da je mama tog jutra zagrlila. Da je tata poljubio kad je došao po nju. Da su je pitali zašto je to uradila. Da su je bar baka ili učiteljica saslušale. Da su joj dozvolili da zajedno sa njima provede vrijeme tokom popodneva. Da nijesu ignorisali njene vapaje. Da su joj ispričali priču pred spavanje za slađe snove. Da su…

 

Čujemo li djecu, ili je važno da oni slušaju i poslušaju nas?
Razumijemo li ih?
Živimo li sa njima, ili pored njih?
Shvatamo li ih ozbiljno?
Znamo li o čemu misle i šta žele?

  1. S. Na crtežu, bile su ona i mama u zagrljaju, i tata koji donosi medu kog je neko ukrao u njenom sinoćnjem snu. U njenom svijetu oni su njeni heroji. Bili su…P. P. S. Samo medo je bio neobojen. Njen medo, Medolino, smeđe boje…

Autorka teksta: Jelena Lacman

Slične objave

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Design by: Webfox.me                                                               © Copyright Lozen.me 2018                                                                   kontakt@lozen.me