Nikolina
May 11, 2019
Posted by: Lozen

Nikolina Milosavljević: Racionalno i pozitivno roditeljstvo

Istražujući temu savremeno roditeljstvo i njegove zamke naišla sam na facebook stranicu Racionalno & pozitivno roditeljstvo koju uređuje i vodi Nikolina Milosavljević, psiholog i psihoterapeut. Kvalitetan sadržaj na njenoj stranici , youtube kanalu i blogu, koji mi je dao nova saznanja iz ove oblasti naveo me da kontaktiram Nikolinu, da uz njenu pomoć uđem u predvorje pozitivne discipline, odgovorim na neka pitanja koja sam sebi postavljala posmatrajući djecu i roditelje u svom okruženju… Nikolina je savjetnica za roditelje, naučite uz nju kako da vaspitavate djecu bez vikanja i batina, kako da gradite kvalitetan i iskren odnos sa djetetom, kako da dok vaspitavate dijete vaspitate sebe.          

  1. Promovišete racionalno i pozitivno roditeljstvo, šta se podrazumijeva pod ovom vrstom roditeljstva i koja je ključna razlika u odnosu na tradicionalno?

Skoro svaki roditelj ima cilj da svoje dete nauči granicama, pravilima, životnim i socijalnim veštinama. Način kako roditelji pokušavaju da nauče tome svoju decu može da se razlikuje. Ja ne pravim razliku između tradicionalnog i modernog roditeljstva,Nikolina Milosavljevic pošto ja te pojmove povezujem sa vrednostima koje svaka porodica može da gaji bez obzira na stil roditeljstva koji primenjuje. Od toga koji stil roditeljstva roditelj korisiti, zavisi na koji način će dete učiti ili neće naučiti određene vrednosti (moderne ili tradicionalne) na kojima roditelj insistira. Upravo zbog toga, ja bih pre napravila razliku između roditeljstva koje korisiti kaznu (kažnjavajuće roditeljstvo) i onog koje ne koristi kaznu već se usmerava na razvoj kvalitetnog odnosa sa detetom, kao i na rad na sebi. Prvi će koristiti invazivne i kažnjavajuće metode učenja deteta određenim vrednostima (koje ne mora nužno da budu loše), a drugi neinvazivne, izbegavajući kaznu, već primenjujući druge nekažnjavajuće metode.

Princip racionalnog se odnosi na rad na sebi i ideju da bi smo postupali u skladu sa realnošću, logično i korisno za sebe i za svoju porodicu, važno je da radimo na tome da razmišljamo racionalno. Upravo zbog toga je važno da roditelj non stop radi na svom ličnom razvoju kako bi postigao da ostane smiren u kritičnim situacijama i da zadrži doslednost. Drugi princip, pozitivnost, se odnosi na to da kada učimo svoje dete granicama, pravilima, životnim i socijalnim veštinama, važno je da gajimo pozitivan i kvalitetan odnos, budemo im oslonac kada ih uhvate jake neprijatne emocije, ali u isto vreme zadržimo doslednost kako bi detetu stvarali strukturu koja će mu pomoći da se oseća sigurno i zaštićeno.

  1. Kako se spremiti za roditeljstvo?

Iako postoje mnoge knjige i istraživanja o roditeljstvu koje mogu mnogo da pomognu budućim roditeljima, istina je da niko ne zna šta ga čeka dok se ne postane roditelj. Međutim, stres se svakako može smanjiti ukoliko se partneri unapred dogovore o vrednostima koje će gajiti u svojoj proširenoj porodici, o roditeljskom pristupu koji će koristiti (ovo je na primer jako važna i velika boljka mnogih parova), kakve će im granice kao užoj porodici biti prema široj  porodici (drugim rečima, koliko će dopuštati da bake/deke i drugi bliski rođaci utiču na vaspitavanje deteta, u kojim oblastima i sl), kao i kako će rasporediti svoje roditeljske dužnosti između sebe. Na primer, mogu se unapred dogovoriti ko će od baka/deka da pomaže, u kojoj meri, šta je ono što će biti u redu da baka/deke rade, a šta biste voleli da zadržite kao svoju obavezu. Naravno, tek kada se uđe u svet roditeljstva, stvari postaju mnogo jasnije, i naravno, i dalje je bitno da se partneri samostalno dogovaraju i zauzimaju zajednički stav u izazovnim i kritičnim situacijama.

  1. Koji su najveći izazovi savremenog roditeljstva?

Mnogo je izazova koji realno nisu postojali ranije i o tome bih mogla knjigu da napišem. Međutim, sad ću se fokusirati na par stvari i bitno mi je da uporedim sada i tada kako bih objasnila koliko sada kažnjavanje i zahtevanje od deteta da bude pokorno u današnje vreme “ne pije vodu”

Na primer, ranije su deca imala primer i model poslušnosti. Uglavnom je organizacija u porodici bila takva da je majka, tj supruga pokorno slušala oca, tj svog supruga, i kada muškarac kaže nešto, to se pokorno slušalo, bez obzira na to da je smisleno ili ne. Takođe, taj isti muškarac je pokorno slušao svog poslodavcai i po 30 godina ostajao na istom radnom mestu, bez obzira na nezadovoljstvo/zadovoljstvo  tim poslom. Naravno, ovo se nije dešavalo u svim porodicama, već je postojalo kao trend u društvu. Deca su u ovakvoj konstelaciji odnosa imala model poslušnosti i pokornosti, i kada bi se neprimereno ponašala, i dobila kaznu, to je zaista sjajno funkcionisalo, bar na površini.

Međutim, danas pod uticajem emancipacije žena (za šta smatram da je sjajna društvena promena, naravno), žene su te koje su racionalno i pozitivnouvidele da ne moraju da budu apsolutno pokorne i poslušne jednom muškarcu, da imaju izbora. Isto tako, muškarac nije više lojalan jednom poslodavcu 30 godina, već je uvideo da može da promeni poslodavca ukoliko nije zadovoljan ili ukoliko dobije bolje uslove negde drugo. Ovo naravno,važi i za žene. Tako da, danas deca nemaju model pokornosti i poslušnosti, i jako je teško da ih kažnjavanjem i batinama privolimo na saradnju zato što ona ne znaju šta znači biti pokoran i apsolutno poslušan.

Osim ove društvene promene, tu su sve više zastupljene seksualno prenosive bolesti, rano ulaženje u seksualne odnose, tržište sintetičkih droga koje se iz dana u dan razvija sve više i više, socijalne mreže i zavisnost od igranja igrica itd.

  1. Možete li nas ukratko uvesti u ,,pozitivnu disciplinu”?

Pozitivna disciplina je trening program koji je dizajnirala Džejn Nelsen, koja je pedagog po struci, ali i porodični psihoterapeut, poreklom iz Kalifornije, USA. Ona ima sedmoro dece i sve njih  je vaspitavala po principima pozitivne discipline. Ona svoj program bazira na izgrađivanju kvalitetnog odnosa sa detetom, i kroz zanimljive i kreativne pristupe roditeljima pokazuje benefite pozitivnog pristupa (bez kazne i sa vrlo malo nagrade) na detetov psihološki razvoj, kao i na bolju saradljivost. Ceo program je baziran na teorijama dva velika psihijatra: Alfred Adler i Rudolf Drejkurs, a iz toga je izvukla pet principa na kojima se zasniva pozitivna disciplina, koji su isto vreme i  pet kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neki vaspitni postupak/metoda/tehnika od strane roditelja u skladu sa pozitivnim vaspitanjem ili ne:

  1. Da li pomaže detetu da se oseća povezano sa svojim roditeljem, tj. da li su ispunjene detetove osnovne emocionalne potrebe: osećanje prihvaćenosti i značajnosti,
  2. Da li je roditelj pristupio detetu sa poštovanjem i ohrabrivanjem (tj. u isto vreme biti i blag, i dosledankao roditelj);
  3. Da li pristup ima pozitivan dugoročan efekat,tj. da li se uzima u obzir kako se ono oseća, koje misli mu prolaze kroz glavu i kakve odluke će doneti kako će se ponašati u budućnosti u sličnim/istim situacijama)
  4. Da li pristup uči dete važnim životnim i socijalnim veštinama (poštovanje sebe i drugih, zdrava briga za sebe i druge, veština Racionalno roditeljstvorešavanja problema, veština rešavanja konflikata, saradnja i veština doprinošenja svojoj prodici, užoj i široj zajednici)
  5. Da li poziva decu da istražuju koliko su zapravo ona sposobna, tj. ohrabruje decu da svoju ličnu moć koriste na koristan način, a ne da se bore sa roditeljem za moć

Ovo su,ujedno, i pitanja koja svaki roditelj sebi treba da postavi kako bi procenio da li je njegovo vaspitno “rešenje” dobro ili ne.

  1. Da li je batina iz raja izašla?

Ne znam da li je uopšte i bila tamo! Ako je pitanje da li će fizička kazna dovesti do dobrog vaspitanja deteta, onda je moje stručno mišljenje da ne. Ako me pitate da li fizička kazna ima efekta, reći ću Vam da ima, ali samo kratkoročnog efekta. Ona će realno dovesti do prekida ponašanja koje želimo da prekinemo, ali dugoročno dete ne nauči neku važnu životnu ili socijalnu veštinu. Kazna i batina samo mogu da dovedu do inaćenja kod deteta (“nećeš ti meni…”), osvete (“videćeš ti kada ja…”), lukavosti (“kada me ne vide uradiću to ponovo i niko neće znati”) ili do niskog samopouzdanja (“mora da ništa ne vredim”).

Na primer, često čujem “argument” od onih koji podržavaju fizičku kaznu da dete koje se otrgne iz ruke roditelju i izleti na ulicu treba “šljepnuti” po guzi kako bi osetilo malu bol i shvatilo da ako bi ga udario auto, osetilo bi mnogo jaču bol. Ja uvek pitam te roditelje, da li onda smete svoje dete posle te intervencije “šljepkanjem” po guzi da pusitite da se slobodno igra pored najprometnije ulice u gradu zato što ste apsolutno sigurni da je naučilo lekciju i da razume da nije bezbedno da izleti na tu prometnu ulicu ? ili ćete opet biti uz njega zato što ste svesni da nije dovoljno zrelo da razume opasnost? Naravno, odgovor je da nije dovoljno zrelo. To znači, da se, na primer, razumevanje šta je bezbedno, šta nebezbedno ponašanje vremenom uči tako što detetu sazreva nervni sistem i dete prolazeći kroz određene faze razvoja mišljenja i vremenom usvaja koncept bezbedno-nebezbedno, i to pod uslovom da roditelj poštuje detetov razvoj i njegove razvojne faze i ne postavlja previsoka očekivanja od deteta. Što se  „šljepkanja“ po guzi tiče, time se samo nanosi nepotreban bol detetu, dete počinje da se oseća loše i donosi odluku da sledeći put iz inata izleti na ulicu, ili iz osvete stane na sred ulice, ili da, kada roditelj ne gleda, namerno izleti na sred ulice.

  1. Šta kad dijete ne sluša i uprkos svemu radi po svom?

Ja nisam nikada srela dete koje je sto posto poslušno i uvek saradljivo. Oni tim svojim “buntom” pokazuju svoju ličnost i testiraju sebe (ne roditelje, kako mnogi misle) koje su njihove lične granice. Oni ne znaju gde su njihove lične, a gde su tuđe granice, niti koja su pravila  ponašanja,  dok im roditelj doslednošću i sa mnogo razumevanja ne pokaže. Detetovo ponašanje zavisi od mnogo faktora: od razvojnog stadijuma, od toga da li je trenutno u nekom skoku u razvoju (što se dešava sa 3 godine,  godina, …), da li je fiziološki svaka potreba zadovoljena (glad, žeđ, umor), na kom nivou zrelosti je, kao i od temperamenta. Da bi roditelj razumeo detetovo ponašanje, važno je da poznaje svoje dete, njegov temperament, kao i razvojnu fazu u kojoj se trenutno nalazi. Međutim, ukoliko uprkos tome dete i dalje ne pokazuje saradljivost ni u jednoj situaciji, to je zapravo znak roditelju da treba da potraži pomoć profesionalnih osoba koje se bave razvojnom i psihološkom procenom deteta, kao i procenom porodične dinamike. Veoma je važno procenu započeti što pre, zato što detetova nesaradljivost nije nastala slučajno, niti je nastala odjednom, već vremenom.

  1. Kako razviti samopouzdanje kod djeteta a od njega ne napraviti ,,ego manijaka”?

Ako definišemo zdravo samopouzdanje kao veru u svoje sposobnosti i veštine, koje nam omogućavaju da procenjujemo sebe realno da kada je nešto van našeg domašaja to priznamo sami sebi otvorenoi iskreno, a da u isto vreme, verujemo u sebe da ćemo u Nikolina Milosavljevicnečemu uspeti ukoliko samo probamo, onda ću reći da se to zdravo samopouzdanje gradi tako što dopustimo detetu da pogreši i pri tom, ga ne kaznimo zbog greške nego pokažemo razumevanje i pitamo ga:”Šta si naučio iz ove situacije?“. Problem kod mnogih roditelja je njihov stav prema greški. Ukoliko dete od 3-4 godine  prospe sok po tepihu zato što pokušava samostalno da ga sipa u čašu, može biti kažnjeno i time mu se oduzima prilika da nauči kako se sipa sok u čašu, i šta se radi kada se taj sok prospe (obriše se, opere se itd). Dakle, zdravo samopouzdanje kod deteta se gradi tako što roditelj detetu dozvoli da pogreši jer je to prilika za učenje.

Kada govorimo o konceptu „ego manijaka“ pretpostavljam da mislite na to da dete nerealno procenjuje sebe kao više vrednu osobu u odnosu na druge. Ukoliko se radi o toj definiciji, onda se gotovo uvek, iza toga zapravo krije nisko samopouzdanje, koje je stvoreno upravo čestim kažnjavanjima grešaka, i kao kompenzacija za to nisko samopouzdanje, dete (ili odrasla  osoba) nesvesno (ili svesno) sebe predstavlja u boljem svetlu pred drugima, a u sebi ima uverenje da nešto suštinski nije ok sa njim/njom.

  1. Roditeljstvo ima i svoju težinu, šta uraditi u trenucima kad nas ona pritisne? Čini se da je najviše osjećaju mame u prvom periodu majčinstva

Bitno je definisati šta šta  za koga znači “težina” roditeljstva. Svako od nas na to gleda drugačije. Neko misli da mu je teško što gubi svoj identitet od pre nego da je postao roditelj, neko pati što nema više toliko vremena samo za sebe (pa mu deca “prave društvo” i kada je u toaletu), neko pati za društvenim životom koji može biti poremećen novim obavezama i organizacijom itd. Ne postoji univerzalni odgovor na ovo pitanje,ali svakako ukoliko je ta “težina” toliko teška da se roditelj oseća vrlo razdražljivo, ne uživa više u aktivnostima u kojima je ranije uživao, bezrazložno plače  i izuzetno je tužan ili postaje preosetljiv, to su onda znaci da je važno zakazati razgovor sa psihoterapeutom ili psihologom koji je stručan u proceni stanja i pružanju psihološke podrške.

  1. Savjeti za buduće i sadašnje roditelje, alati i literatura od kojih treba krenuti

Ja uvek prvo predlažem knjigu “Pozitivna disciplina od 0 do 3” autorke Džejn Nelsen i Linde Lot. A onda,  preporučujem knjige Jaspera Juula, Dr Louren Markam, kao i Dr Daniela Siegela. Kada dobro izuče ove autore, onda će samostalno znati da izaberu adekvatnu literaturu za ubuduće

Foto: Facebook Racionalno & pozitivno roditeljstvo

Slične objave

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Design by: Webfox.me                                                               © Copyright Lozen.me 2018                                                                   kontakt@lozen.me