Rat nema žensko lice
May 16, 2018
Posted by: Lozen

Rat nema žensko lice

Istoriju pišu pobjednici, mastilom koje im najbolje odgovara i koje često prekriva tamnu stranu Pobjede. Do najsitnijih detalja su nam se opisivali životi, borbe i smrti čuvenih vojskovođa i generala ali imena običnih vojnika niko nam nikad nije govorio. O ženama u ratu i nakon rata se ćutalo. Po neki orden, tu i tamo zahvalnica, po neka ulica ali potpunu istinu nemamo

Glasovi žena, glasovi onih koje je uvijek bilo najlakše učutkati i neka druga strana rata, puna brige i odgovornosti, ispričana je u djelu ,,Rat nema žensko lice“ nobelovke Svetlane Aleksijevič.  Svjedočenja žena o II svjetskom ratu, mržnji, borbi, domu, miru, ljubavi , bez uvijek prisutne kontrole muškaraca, otkrilo je rat u nekoj novoj dimenziji a Pobjedi postavilo pitanje :,,Da li  bi te bilo da i one nijesu ginule za tebe?“

“Sve moje knjige su istorija osećanja. Pišem o malom čoveku u velikoj istoriji, kako mu je bilo teško da ostane čovek i kako je u tome uspeo. Uostalom, to pitanje je postavio još Dostojevski. Koliko je čoveka u čoveku. Mislim da je upravo to dužnost pisca, da učvrsti čoveka u čoveku”, govorila je Aleksijevič a njeno djelo  ,,Rat nema žensko lice“ nije ništa drugo do  svjedočanstvo obične  žene  o  muškoj istoriji, kako joj je bilo teško da ostane žena i kako je u tome uspjela.

Teško je bilo biti u ratu a još teže biti u miru nakon rata, biti ona ,,koja je ratovala zajedno sa muškarcima “ – ,,I šta će biti s nama kad se vratimo iz rata. I hoćemo li se udati, i da li će nas muževi voljeti? Naš kapetan se smejao i govorio: ,,E, devojke! Odlične ste u svemu, ali bih se bojao da se posle rata oženim vama. Ruka precizna, tanjir baciš u čelo i ubiješ na mestu.“

,, A otkud da tražite baš mene? Porazgovarajte s mojim mužem, on ima šta da vam kaže, on voli da se seća … Kako su se zvali komandanti, generali, imena jedinica, sve pamti. A ja pamtim. Sećam se samo onoga što se sa mnom događalo. Svoga rata. Oko mene mnogo ljudi, ali uvek si sama, jer je čovek uvek sam pred smrću. Pamtim jezivu samoću.“

,,O čemu smo maštali? Prvo, naravno – da pobedimo, drugo – da ostanemo živi. Jedna je rekla: ,,Kad se završi rat, izrodiću buljuk dece“, druga: ,,Ja ću da upišem fakultet“, a treća : ,,Neću izlaziti iz frizerskog salona. Lepo ću da se doterujem, da brinem o sebi.“

,,Drugarice, obrišite suze. Ovo su naši prvi gubici. A biće ih mnogo. Stegnite srce u pesnicu.“

,,Sinčić mi je poginuo. Bez mene je poginuo, ne mojom krivicom, ja sam tada bila u partizanima. Spalili su ga s mojom mamom. Dotrčala sam do naše kuće. Zemlja je još bila topla. Jedino što sam našla bio je gram pepela … Znala sam da je od kostiju …“

Svako slovo ispisano na stranicama ovog romana nas opominje da se istorija ponavlja, da ratovi ne prestaju i da su sve strašniji, a da uvijek strada običan čovjek, nažalost i u ratu i u miru.

       ,,Neka se ne zaboravi…Strašno je sećati se, ali je još strašnije ne sećati se“           

Slične objave

Ostavite komentar

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Design by: Webfox.me                                                               © Copyright Lozen.me 2018                                                                   kontakt@lozen.me